Previše razmišljam. To obično vodi i do previše nervoze, i previše pitanja onda kada ne trebaju da postoje. Nedostatak opuštenosti onda kada je potrebna zna da zasmeta onima koji su dragi, ali ne mogu od nekih stvari pobeći. Ipak, volim kada sebi postavim pitanja na koje mi treba puno vremena da odgovorim. Ono na koje mi i dalje ne uspeva da nađem odgovor, a da to nije 42 jeste i zašto nama u Srbiji, i Balkanu generalno nije bolje ako smo toliko talentovan narod.
Priča počinje kritikom vlasti. Popularna tema u Srbiji koja se obično završi zaključkom da su nam na vlasti debili. Ne osporavam, ali pokušavam da se zapitam kako smo došli do situacije da celog života imamo debile na vlasti. Dobar deo ljudi koje znam i poznajem su jako inteligentne osobe, vode svoje uspešne poslove, ili su veoma uspešni u onome što rade. Opet, većina njih su apolitični, groze se politike u zemlji i gotovo sigurno neće izaći na sledeće izbore. Plašim se da tim principom stvari same od sebe jednostavno neće krenuti na bolje.
Fali nam hrabrosti da preuzmemo odgovornost. Odgovornost obično za sada preuzimaju najluđi, najglasniji i najalaviji, dok se oni od kojih se to očekuje drže prijatno ušuškani u svojoj komfort zoni i poslovima koji sobom nose vrlo malo rizika. I to nije odgovornost samo koju politika nosi sobom, nego i odgovornost u bilo kojoj sferi delovanja.
Postoji recimo jedna priča o Žiki Pakomu, koju znam od ljudi iz Niša. Pežorativno nazivan Žika Bubuljica, za njega postoji priča da je uspeo tako što je stavljao potpise na papire za kojima neko ne bi ni obrisao zadnji deo tela. Uvozio egzotičnu opremu, sarađivao sa kritičnim klijentima itd. itd. Uspeh se u Srbiji ne prašta i zluradi komentar otkriva možda deo odgovora na naše pitanje. Potpis je odgovornost, ludost je odgovornost, rizikujete da biste nešto dobili. On je sada uspešan, ili je percepcija uspešnog u Srbiji, onaj koji vozi džipa dok mi ostali pokušavamo da živimo od Interneta. I dalje, kao osoba koja snosi veliku odgovornost verovatno je na mesec dana od bankrota, ali i nekoliko godina ispred svih onih koji leže ušuškani u svojoj komfort zoni.
Tako dolazimo do odgovora na pitanje zašto nema više startupa u Srbiji, kada imamo toliko programera i zasigurno veće tržište od Slovenije i Hrvatske. Kompanije su odgovornost koja nije dostojan protivnik visokoj plati koju strane kompanije nude domaćim programerima. Dok su u komšiluku tehnički kadrovi bili uglavnom zaposleni u domaćim firmama, kod nas je ustaljena praksa da se radi za strano tržište i kreiraju proizvodi koji donose novac nekom tamo, a ne nama i našoj zemlji. Velika plata vezana za stranu valutu, koja oslobađa svog tereta skorašnje istorije naše zemlje i omogućava lagodan život. Međutim, problem je što ovako ne idemo napred… Tako ne kreiramo ekosistem koji će učiniti Srbiju ozbiljnom startup zemljom, tako ne motivišemo klince da se bave ovim, tako ne činimo bilo koga da misli nešto drugo osim – Život u Srbiji je potpuno sranje, i samo da završim faks i palim. Većina njih i ne zna da može drugačije. A revolucija valjda polazi iznutra.
Naravno ne očekujem i svako da preuzima odgovornost. Naprosto to nije za svakoga, ljudi koje rade u prodavnici verovatno su sa razlogom na toj poziciji. Ali očekujem to od vas, koji ste mladi, sposobni i koji imate dovoljno znanja da uvek možete da nađete posao za neku solidnu platu. Solidna plata je taj comfort zone, iz koje ne želite da izađete jer to zahteva viši nivo odgovornosti. Ali, ta odgovornost može da kreira nova radna mesta, nove poslove, veću slobodu i na kraju mnogo više zarade. Nije lako, ali rekao sam već – overnight success takes years.
Jebiga, ako želimo stvari da krenu na bolje moraće taj teret da ide preko naših leđa. Ako prećutimo i ostavimo da se stvari odvijaju kako su se do sada odvijale, imaćemo i rezultate kakve smo do sada imali. Neke stvari se kreću na bolje, ali razlog je što se neke stvari poput tehnologije jednostavno prate same od sebe, i teško je sa državnog nivoa uticati na tako nešto (Osim ako niste Severna Koreja). Možemo uvek svi da odemo, ali stvari neće postati bolje, promena imena u Alan Shore me neće učiniti da se manje stidim svoje zemlje. Zato moramo da je menjamo, ili makar da se potrudimo da uradimo tako nešto. Zato moramo da preuzmemo odgovornost. Jer, ako to ne uradimo, debili će i dalje biti na vlasti a nama niko neće biti kriv za to što nismo ništa pokušali da uradimo… Sada nam je ok, ali znajući našu istoriju, nikada ne znate kada će doći neki novi generali….
Napomena: Nisam tu da vam sudim o odgovornosti. Štaviše. većina ljudi će reći za mene da nisam odgovorna osoba, ali idem u drugu krajnost. Odgovornost preuzimam ali je često i ne opravdavam, ali dajem sve od sebe da toga bude sve manje. Ne odustajem, već se trudim da budem bolji analizirajući kamenje na koje se spotičem.
Update: I jedan video koji vam može pomoći da se osmelite na ovaj put. Embrace the failure!
